Vremena se menjaju, a sa njima i Beograd i ovdašnji običaji. Pre nekoliko decenija smo se trudili da zaštitimo ljude oko nas, a danas se trudimo da zaštitimo sebe od onih koji nas okružuju.

      Ova rečenica je nekako odmah izletela na početku razgovora sa dva vrhunska umetnika, muzičarem Ljubom i glumcem Slobodanom Bodom Ninkovićem, braćom koja su umnogome odredila urbanu kulturu našeg grada.

     Prvo je u Beograd stigao Ljuba. Obojica su došli iz Smedereva u kojem su rođeni, s tim da je muzička karijera starijeg brata uveliko uzela maha kada je mlađi došao na studije.

Mladalačke ludorije

      - Beograd je sedamdesetih godina bio čađav i zapušten, oronulih fasada i naročito zimi delovao je sumorno - seća se Ljuba. - Ipak, duh mu je bio grandiozan. Sedeli smo u "Kolarcu", kao i u "Bermudskom trouglu" koji su činili "Šumatovac", "Pod lipom" i "Grmeč". Sećam se starih novinara Radio Beograda, mudraca od kojih sam uvek mogao da čujem nešto pametno. Ta mesta su svima bila "viša" životna akademija.

      Boda dobacuje kako je kafana bila institucija, a da je klub svakog pozorišta bio kulturno srce grada. Danas su umnogome pretvoreni u puke kafiće, pa je samo alkohol ostao, ali suština je u velikoj meri izgubljena.

      Prvi susret sa Beogradom u Bodinim sećanjima vezan je za derbi Zvezde i Partizana. Vodio ga je teča Voja, a dvanaestogodišnjak je otišao na "sever" sa Partizanovom zastavom. Ljuba dobacuje da su svi u porodici bili zvezdaši, ali je Boda od malih nogu terao inat.

      - Zvezdaši i partizanovci su išli zajedno na utakmice, družili smo se, čak sam, dabome, navijao za Zvezdu onda kada se uspešno takmičila na međunarodnoj sceni. Kada neko postigne lep gol, ceo stadion je aplaudirao, bez obzira na to ko za koga navija.

      Potom se sećamo profesionalnih početaka oba brata. Ljuba je u Domu omladine sa "Korni grupom" otpevao svoju pesmu "Kao vreme ispred nas" i dobio nagradu. Ansambl koji je vodio Kornelije Kovač snimio je svoju verziju pesme, a Ljuba je dobio "šokantan" honorar, tako da je zabrinuo oca Lazara. Iskusnom mašinskom inženjeru delovalo je neozbiljno da uz igru i pesmu može da se dođe do velikih para.   To za njega nije bio ozbiljan rad.

      - Kada je Ljuba već uveliko "gruvao", ja sam upisao Akademiju, 1977. godine - seća se Boda. - I ja sam se bavio muzikom, prvo sam svirao klarinet i gitaru, a tada sam imao bend "Pseudopank cirkus grupe OPS" (Omladinskog pozorišta iz Smedereva) i ubedio sam Ljubu da izmoli da nastupimo u Domu omladine.

     - Pravili su cirkus - smeje se Ljuba. - Izašli su sa nekim maskama, gađali publiku, ludovali...

      - E, posle toga je usledio period kada neko vreme nismo sarađivali... - pokajnički priznaje Boda.

Ozbiljno doba

      Potom obojica prilježno počinju da se bave svojim poslom. Ljuba upisuje 1970. Filološki fakultet i odmah tokom upisa počinje rat sa administracijom na šalteru.

       - Posle četiri sata, od muke sam počeo da pevam. Počeo je to isto momak pored mene, zvao se Asim Sarvan i tada smo videli da nam se glasovi slažu. Tako je nastala grupa "S vremena na vreme". Zvao nas je Nikola Karaklajić, pravili smo songove u legendarnom "Studiju 10" Radio Beograda. Rađaju se predstave u kojima sam radio pozorišnu muziku, za "Lukreciju ili ti Ždero" dobio sam Sterijinu nagradu, nižu se koncerti, zatim grupa "Tunel" sa Vladom Jankovićem Džetom... Najzad "Bistrik" sa Biljom Krstić i gostovanja u Brazilu, Italiji, Rusiji...

      Od 2000. godine preuzeo je od Ljube Dimitrijevića organizaciju posvećenu obnovi Đurđevih stupova, pa tako i bezbroj koncerata.

      Bodino muzičko stasavanje kulminira 1979. kada sa svojim bendom uzima prvu nagradu na "Zaječarskoj gitarijadi". Posle dve nedelje provedene na FDU gubi interesovanje, nastavlja da svira, ali se bend uskoro razilazi.

      - Sedam godina kasnije Boda odlučuje da se vrati na studije - seća se Ljuba. - Profesor Vlada Jeftović bio mi je dobar prijatelj, pozvao me je i pitao koliko mi je brat ozbiljan, da se ne zamlaćuje s njim bezveze...

      - To je bila sjajna klasa - sa setom i poštovanjem Boda navodi neka od imena: Milorad Mandić Manda, Dragan Bjelogrlić, Dragan Petrović Pele, Žika Todorović, Vesna Trivalić, Mira Joković... Potom sam radio u pozorištu "Boško Buha" sa Timotijem Džonom Bajfordom, Ršum je bio upravnik, dočekali su me Neša Nenadović, Bujke, igrali smo Manda i ja... Bilo je to sjajno vreme krcato dobrom energijom.

       Pozorišni klubovi bili su mesta u kojima se posle predstave obavezno odigravala još jedna. Ljuba se seća da je upoznao veličine poput Ljubinke Bobić, a Boda da je tamo postojala još jedna životna i glumačka škola.

      Boda je proveo u pozorištu "Boško Buha" deset godina, isto toliko i u Jugoslovenskom dramskom, potom u Beogradskom dramskom, slobodnjak je bio osam godina... I uvek mu je, kaže, igra bila na prvom mestu.

       - Ne mogu ovim poslom da se bavim "službenički". Ako nema igre, nema tu ničeg...

      U isto vreme u istom pozorištu Ljuba je radio muziku, smenjivale su se "Crvenkapa", "Čarobnjak iz Oza"...

     Najzad, kada je bilo okupljanje grupe "S vremena na vreme" 1993. godine, posle duge pauze, Sava centar je bio pun do poslednjeg mesta, a karte su rasprodate deset dana pre koncerta.

      - Sve je bilo krcato emocijama - priča Ljuba Ninković. - Plata mi je bila sedam maraka, rat je besneo, a ljudi u publici su jecali, jer smo bili sinonim za dobra vremena koja su upravo tada odlazila odavde.

Majčina linija

      Obojica su muzikalni zbog nasleđa koje im je prenela majka Ljubinka. Ujak Todor je sjajno pevao i ta linija im je bila dominantna.

      Ljuba je prvo svirao harmoniku i klavir i tako je završio muzičku školu, a potom je okupljao prve sastave i na harmonici svirao "Bitlse".

      - To je bio prvi instrument koji smo kupili zahvaljujući sportskoj prognozi - sa smeškom govori Ljuba. - Tata je popunjavao tiket za italijansku ligu, a mlađi sin je "nabadao" rezultate nemajući pojma šta radi. Na kraju su, od mogućih 12 imali 11 pogodaka! Te godine smo kupili novi nameštaj, išli na letovanje u Opatiju, a Ljuba je dobio harmoniku!

      Ljuba kasnije kupuje gitaru na kojoj šest godina mlađi brat krišom uči da svira. Ta "krađa" mu je pravila silan problem: Boda je levoruk, i morao je da okreće instrument naopako, a sve hvatove i akorde da uči obrnuto. Ljuba sa nevericom vrti glavom i kaže: "Samo kad ga vidim, muka me uhvati...".

Najezda skakavaca

      - Sve se promenilo od onog duha i međusobne pomoći, požrtvovanosti, Beogradu se dogodila neka "najezda skakavaca". Kada smo mi dolazili u grad, veoma smo ga poštovali. Sada dolaze neki ljudi koji to ne čine, i nasilno uvode neka druga pravila - kažu obojica. - I ranije su ljudi radili za novac, ali pare nisu bile idol kojem se svi klanjaju.

      Nije tako samo kod nas. U svetu je trend isti, muzika se okrenula komercijali, a umetnici postali zabavljači. Ljuba podseća da su šezdesetih Prisli i "Bitlsi" doneli revoluciju, a zatim je svake nedelje izlazilo nešto novo. Muzički biznis nije mogao sve da drži pod kontrolom. Krajem osamdesetih su već počeli da programiraju muziku i da prave trendove.

      - Ubijeno je autorstvo - kaže Ljuba Ninković. - Pevači i svirači nikad nisu bili bolji, ali muzike nema.

      Ljuba je uvek radio muziku na stihove koje je sam napisao. Kako kaže njegov brat, niko bolje ne razume autora i ono o čemu je mislio dok je pisao - od njega samog.

      Slično je i sa holivudskom hiperprodukcijom, pa Boda kaže da svet glume nije odmakao ka nekim silnim visinama, osim ka onim komercijalnim. On podseća da je stara Jugoslavija imala tri pozorišne akademije, a da sada u Beogradu radi, pored FDU, još pet škola, ali "se niko ne trudi da posle školovanja dobro predstavi tu decu".

(Iz knjige "BG PRIČE 1-3" Zorana Lj. Nikolića)

      Stariji Novobeograđani pamte sedamdesete godine prošlog veka, kada su naseljavani blokovi između peščanih dina i trščanika koje su opkoljavale brojne baruštine.

      Dok su građevinski kranovi bili osnovno obeležje ove gradske oblasti u nastajanju, formirane su i prve linije gradskog prevoza koje su dosezale na tadašnju, daleku gradsku periferiju.

„Do kraja blokova“

      Novim Beogradom vozili su autobusi koji su, kao osnovnu oznaku imali broj "16", a uz njega je bilo priključeno i slovo, pa je, na primer, "16G" posle Brankovog mosta skretao u Ulicu Milentija Popovića, a do kraja bloka 61 vozio bi "16B" i tako ukrug.

      Ovog puta pričamo sa Nikolom Nikolićem, koji je sredinom sedamdesetih koristio "usluge" upravo linije "16B" koja je stizala do "kraja blokova" i imala je poslednju stanicu na kojoj je do pre nekoliko godina bilo i poslednje stajalište današnje linije "95".

      Jedina "privilegija" onih koji stanuju toliko daleko od centra bila je što su na početnu stanicu dolazila prazna vozila, pa su mogli makar da sednu.

      - Oni koji bi ulazili kasnije, zatekli bi pun autobus bez slobodnih mesta - seća se Nikolić. - Zato je u jutarnjim satima, kada svi krenu na posao ili u školu, ista grupa putnika sedela, dok bi oni drugi bili primorani da se "klackaju" stojeći.

       Tako se naš sagovornik seća ondašnjeg žargona kojim su se međusobno prozvale dve grupe putnika.

      - Za one koji bi se "ugnezdili" na početnoj stanici važio je termin da su "starosedeoci", dok bi one, koji su bili primorani da stoje prozvali "dobrostojeći".

      Tako je večiti beogradski humor imao svoj "oslonac" u gradskom prevozu, među putnicima koji su uz osmeh morali da "skraćuju" vreme provedeno u autobusima.

      To je bilo doba kada su prve kontrolore u gradskim autobusima prozvali "ridžovanima" po američkom generalu Metjuu Ridžveju, učesniku korejskog rata koji u ondašnjim medijima nikako nije pominjan po dobru.

      Malo pre toga prestao je da saobraća trolejbus koji je preko Brankovog mosta vozio današnjim Bulevarom Mihaila Pupina, a njega je posle smenio autobus. U to vreme velike peščane površine postepeno su prekrivene građevinama koje danas čine Novi Beograd.

"Nivo"

      U vreme o kojem pričamo Novi Beograd bio je ogromno gradilište, krcato građevinskim mašinama.

      Na isti način na koji su "dobrostojeći" i "starosedeoci" dobijali nadimke, sticali su ih i radnici koji rade na visokogradnji ili ih je neko od posmatrača zatekao na merdevinama.

      Za njih se govorilo kako "žive na visokoj nozi" ili "na visokom nivou".

(Iz knjige "BG PRIČE 1-3" Zorana Lj. Nikolića)

      Beograd je grad tračeva, baš kao i svaka druga metropola. Neke priče su neverovatne, neke više ili manje izvesne, ali sigurno su sve pobrale nekakvu pažnju varoške javnosti, čim su ostale toliko temeljno upisane u ovdašnju memoriju.

      Sa tračevima treba obazrivo. Retko su smišljeni da bi nekog pohvalili, a mnogo češće iz čiste pakosti i potrebe za ogovaranjem. Tako za mnoge ne postoji nikakvo utemeljenje među zvaničnim dokumentima i gradskim arhivima, ali će sagovornik po pravilu imati onaj najjači argument: Ma kad ti ja kažem!

Viljušku u džep

      Prvi među mnogobrojnima koji smo izabrali navodno je izrekao međuratni premijer Milan Stojadinović, čovek vrlo burne karijere koju je okončao u posleratnoj Peronovoj Argentini. Mnogi su, pozivajući se na njegovu izjavu, posebno "začinjeno" iznosili detalje sa venčanja kralja Aleksandra i kraljice Marije Karađorđević, 1923. godine.

      Istini za volju, taj skup bio je izuzetan događaj na najvišem nivou, Beograd je proključao, hiljade ljudi su stizale da vide pravi evropski glamur, ali Stojadinović je, navodno, začinio priču podatkom o samom svadbenom ručku. Tobože su njegove reči bile kako je posle svečarske trpeze manjkala polovina srebrnog escajga kojim su se gosti služili.

      Poneli, valjda, ljudi za uspomenu, šta li...

      Interesantno, ko god od današnjih Beograđana čuje ovu pripovest, odmah posle osmeha zamišljeno klimne glavom i prizna da ga tako nešto ne bi začudilo...    

      Neverovatne priče su kao zaseda: stižu odakle ih niko ne očekuje.

      Sledeća pripovest je sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka bila uobičajena za kafanskim stolovima, dok su još u modi bili karirani stolnjaci i limene pepeljare.

      U neizdrživom nedostatku javnih toaleta, a pod terorom onih koji su spas za brzo obavljanje nužde tražili po gradskim parkovima i drugim nepriličnim mestima, navodno je jedan od dobitnika na lutriji uložio ogroman novac kako bi napravio veliki javni toalet pored Narodnog pozorišta. O tome se mnogo pričalo, ali niko nije dosegao materijalni dokaz o identitetu "počinioca".

     I, naravno, ovaj nesuđeni javni toalet imao je još jednu privremenu ulogu. Kad god bi neki neupućeni dođoš počeo da se raspituje kako da dosegne neki deo grada, mangupi bi ga upućivali na metro, a ulaz je navodno bilo - baš to klozetsko stepenište.

      Kada bi se nesrećnik spustio do dna, sigao bi baš na mesto gde se metro u Beogradu i danas nalazi.

Gde je sreda?

      Kafane, glumci i novinari činili su odvajkada neraskidivu celinu. U ovoj instituciji rađale su se najčudnije legende, ali će vam iskusni umetnici i pregaoci od pera potvrditi da su tamo rođene i najupečatljivije priče.

      Potom, kada se "kafansko bojište" raščisti, ostajao bi rasut pepeo po kariranim stolnjacima, i priče koje bi ostale da budu pripovedane po kuloarima. Jedan veliki glumac (dabome, nećemo pominjati imena), dočekao je prepodnevne sate u bircuzu, noćni konobar je uveliko otišao, i došao je momak iz prepodnevne smene. Sveže obrijan i naspavan prišao je heroju koji je proveo noć za stolom, a ovaj ga je upitao: "Je li, sine, koji je danas dan?". Na odgovor da je četvrtak, razočarani bard je pitao: "Gde li mi je sreda, majka mu stara..."

      Taksisti su večiti "začin" beogradskih legendi, pa je tako jedan često varao strance, tako što ih ne bi odvozio na aerodrom koji je bio podaleko, već ih je sedamdesetih godina odvozio ka halama Beogradskog sajma. U ondašnjem Beogradu kupole su delovale impresivno, naivni putnik ne bi očekivao da će biti ovako nasamaren, a taksi vozač bi im objasnio da su stigli na odrednicu i posle bi - šmugnuo.

       Dabome, među predanja stižu i neizbežni švaleri, neverni muževi i njihove nevolje. Samo jedna od tih priča jeste da je jedan među razularenim supružnicima imao švalerku u istom ulazu u kojem je živeo, da se ilegalno preselio tokom vikenda na "rezervnu poziciju" lažući da je na službenom putu, i da je kasno noću ipak rešio da baci smeće, jer ga, valjda, u to doba niko neće videti. Uljuljkan u sigurnost situacije koju je sam osmislio, potpuno je zaboravio delikatnost situacije, i po navici otišao na peti umesto na treći sprat, i sasvim iznenada, u gluvo doba banuo u kućnom mantilu na sopstveni kućni prag. Ostatak priče je legenda čije su bučne komponentne komšije još dugo prepričavale.

      Najzad, devedesetih godina je bio čist luksuz imati beli "golf" jer su lopovi posebno pikirali ovo vozilo. Priča iz Medakovića govorila je da je jedan strastveni ribolovac već dva puta uspeo da vrati ukraden auto, i da je rešio da mu se takva nesreća ne ponovi. Uzeo je tanku, drvenu letvicu i u nju udenuo sve udice koje je imao - od najvećih do najmanjih. Zatim je stavio na vozačko sedište i preko nje čvrsto zategao presvlaku, kako je obijač ne bi video.

        Kada je nesrećnik seo, bio je upecan gore nego što je mogao da sanja. Varoška legenda zbori kako su i vatrogasci morali da učestvuju u akciji spasavanja, jer je nepomični lopov bio neumoljivo upecan na sedište "golfa".

       Eto, ovo beše tek nekoliko prisećanja na "proverene priče" varoši beogradske.

      ...Da ti ja kažem.

(Iz knjige "BG PRIČE 1-3" Zorana Lj. Nikolića)

      Zabava je nekada u Beogradu izgledala drugačije, bilo je manje zlonamernosti, a ako se neko smejao na svoj račun, to je bilo uglavnom dobrovoljno. Nisu postojali kojekakvi "paparaco snimci", a ogovaranja su bila nešto blaža i benigna.

      Programski arhiv RTS čuva nesvakidašnje snimke koji posmatrača lagano uvode upravo u takav vremeplov. Rukovodilac ovog arhiva Zoran Tabaković pokazuje nam kadrove velikog skupa koji je održan u Domu sindikata, u doba kada je Pašićev trg bio naslovljen imenima Marksa i Engelsa.

Nakaze i gabori

     Pod imenom "Kako smo se zabavljali 1971. godine" ovaj arhiv beleži događaj koji je vodio Milovan Ilić Minimaks, kandidati su se sami prijvaljivali kako bi poneli "epitet" najružnijeg u tadašnjoj državi.

      Minimaks se obratio kandidatima rečima: "Drage moje nakaze, gabori, rugobe..." i objasio kako je to "prvi, jubilarni, tradicionalni izbor najružnijeg među Jugoslovenima".

      Zaista, pred oduševljenom publikom pojavili su se kandidati koji "baš i nisu stajali na početku reda kada je Bog delio lepotu", pa su nepravilni nizovi zuba, "nesrećna" građa i drugi "elementi lepote" prizivali osmehe publike.

      U to doba je Minimaks, koji se proslavio i legendarnom radio-emisijom "Tup tup - tačno u podne", obeležio ovakve takmičare opisnom rečenicom kako "imaju lepe crte lica, ali su im malo nepravilno raspoređene".

      Bilo kako bilo, euforija u sali je bila potpuna, a u posebnoj loži bio je smešten žiri koji su činili, pored ostalih, ultrapopularna pevačica Silvana Armenulić, Vladimir Savčić Čobi kao i legenda "Novosti" Ranko Guzina.

      U finalu su pred publiku izašla "četiri gabora" kako ih je prozvao voditelj, od kojih je titulu poneo "najružniji lepotan" Momčilo Obrenović. Krupan čovek, širokog osmeha i vrlo neobično raspoređenih zuba, odmahivao je oduševljenoj publici i bilo je očigledno da su svi zadovoljni. Oni koji su sedeli u sali imali su priliku da se nasmeju od srca, a pobednik - jer je prvi put njegov izgled izazvao aplauze - i opštu blagonaklonost.

      Milovan Ilić se obratio još jednom finalisti kojeg je predstavio kao Gvozdenka, i na pitanje "da li je dovoljno ružan" takmičar je odgovorio: "I previše".

Dragovoljan da se šali na svoj račun, akter takmičenja skromno je objasnio kako "mu ništa ne fali u životu osim lepote".

„Ružne pojave“

      Dugo su odjekivali aplauzi u Dvorani Doma sindikata, i oni koji nisu bili nimalo lepi privukli su pažnju kao da su deo estrade, i nekako su svi delovali zadovoljno.

I danas će stariji čitaoci bez dileme označiti sedamdesete godine kao doba kada su bili uglavnom bezbrižni. Jedan rat, onaj Drugi svetski bio je dovoljno daleko, pa su sećanja na njega postepeno bledela, a zlo devedesetih godina koje će tek nastupiti niko nije ni slutio.

      Televizija je tada imala samo jedan program, a i on nije bio emitovan celodnevno.  

      Grad je postepeno rastao, nicao je novi, urbani Novi Beograd, pa je sve izgledalo vredno životne radosti i osmeha.

      Šarmantni Minimaks je, u stilu vremena u kojem je emisija realizovana, imao svoje originalne komentare

       - Najzad je došlo vreme da kamere budu uperene u nešto ružno - govorio je Milovan Ilić. - Ja sam, doduše, uvek bio protiv da se ističu ružne pojave u našoj zemlji, ali evo, ovo je izuzetak.

(Iz knjige "BG PRIČE 1-3" Zorana Lj. Nikolića)

      Pre skoro stotinu godina sklopljena je jedna nesvakidašnja opklada o kojoj i danas postoje pisani zapisi. Iako su se kladili jedan ozbiljan kralj i jedan vrstan direktor železnice, trag o tom događaju danas je sačuvan samo u dalekoj Kanadi.

      Privilegiju "Beogradskim pričama" omogućila je Branislava Đorđević, u Kanadi poznatija kao Branka Nakaniši, vrstan istoričar umetnosti i dama koja čuva spomen na svoje snažne, beogradske korene. Ona nam je ispripovedala ovu priču i sačuvala dokumente koji je potkrepljuju.

      - Moj deda Milivoje Đorđević bio je visoki službenik ondašnje železnice, precizno upravnik Bolničkog fonda, koji je bio neka vrsta preteče zdravstvenog osiguranja - kaže Branislava. - Njegov ujak bio je Miladin Đorić, direktor Srpske državne železnice. On je sačuvao priču koja seže do današnjih dana, a vezana je za događaj koji se odigrao 1920. godine.

      Tada su se direktor Đorić i prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević sporečkali oko toga da li je brži solidan automobil onog doba ili železnica, i odlučili su da sve utvrde kroz burnu opkladu. 

      Naime, dogovor je bio da će prestolonaslednik dati svoju zlatnu tabakeru direktoru Železnice, ukoliko dvorski voz brže prevali distancu od Subotice do Novog Sada, nego njegov novi automobil.

      - Radilo se o "fijatu breveti", modelu otvorene karoserije koji su zvali i "kralj Belgije" - nastavlja Branka Đorđević priču svog pretka. - Na kraju, prestolonaslednik je izgubio opkladu, a voz je trijumfalno stigao u stanicu pre "fijata".

      Istini za volju, predratni putevi ne bi mogli da se porede sa današnjim, tako da je vozač automobila bio u znatno težoj situaciji, jer je kolski put bio krajnje neprijatan za brzu vožnju.

      Železnica je u to vreme bila mnogo komfornija za putovanje, ali je ona do danas "sačuvala" drugu falinku: nije menjala brzinu već stotinak godina.

      Epilog priče odigrao se tako što je Aleksandrov ađutant uskoro pobedniku doneo tabakeru, i uz nju i prateće pismo, koje naša sagovornica pažljivo čuva.

      - Nažalost, usledila su burna vremena i tabakera sa kraljevskim grbom negde je netragom nestala, tako da u porodici više niko ne zna kako je, i gde okončala - zaključuje Đorđevićeva. - Ipak, ostalo je pismo koje i danas čuvamo kao spomen na agendotu i opkladu svoga dalekog pretka.

(Iz knjige "BG PRIČE 1-3" Zorana Lj. Nikolića)

      Osamdesetih godina prošlog veka u Beogradu je veoma često izgovaran žargonski pojam "konj", i uglavnom se odnosio na dva pojma: novčanicu koja je najčešće bila u opticaju i zakazani susret kod spomenika knezu Mihailu.

      Monument na Trgu republike od samog postavljanja 1882. godine bio je najbolji orijentir kraj kojeg će biti zakazan susret ili randevu.

"Protiv" kneza

      Spomenik knezu Mihailu bio je mesto za koje su svi znali gde se nalazi, a dogovori su sklapani nešto drugačije. Jednostavno, bilo je dovoljno da se kaže "vidimo se kod konja", sagovornici naglase željeni dan i vreme i sve je funkcionisalo bez greške.

      Uzalud su kulturni uposlenici skretali pažnju da je ovo nedoličan termin za spomenik posvećen knezu Mihailu. Kada se jedan takav termin "uvali" u gradski žargon, "ne mogu da ga operu ni Dunav ni Sava".

      Zato je nekada bilo najviše Beograđana koji su se tiskali u okolini spomenika preko puta Narodnog pozorišta, jer se znalo da nekog očekuju. I da će ih taj "neko" tamo i pronaći.

      Drugi "konj" koji je obeležio to vreme jeste nezaboravna novčanica koja je bila dugo u opticaju za vreme "dobrih, starih vremena" Jugoslavije.

      U vreme osamdesetih Knez Mihailovu krasili su "hipici" i "šminkeri". Prvi su se okupljali u blizini restorana "Snežana", a drugi bliže klubu kod Fakulteta likovnih umetnosti. Posle su jedni išli u klub "Akademiju", a drugi u "Zvezdu". Tadašnja dva najposećenija gradska kluba nalazila su se u Rajićevoj ulici.

      To je bila osnovna podela mladih koji su se družili u centru grada, među kojima su jedni bili ležerni i dugokosi, a drugi naglašeno začešljani i doterani. Prvi su se opredeljivali za hard-rok ili hevi-metal a drugi za disko, Travoltu i "Bi džiz". Posle značajan prostor zauzimaju i pankeri, ali o tim trendovima ćemo pisati u posebnom broju.

Pozajmica

      Tada, početkom osamdesetih, najčešće pitanje koje bi neko mogao da očekuje od prijatelja u nevolji bilo je:"Imaš li konja na zajam?"

      "Konj" je bio odgovor za sve.

      Kao da je neko pažljivo izračunao vrednost te novčanice, taman je bila dovoljna da nekom pomogne, ali da njen izostanak drugog ne dovede u veliku nevolju.

      Novčanica od sto tadašnjih dinara bila je u opticaju od 1965. godine, a na njoj je bila predstavljena skulptura Antuna Augustinčića, sačinjena godinu ranije.

      Početkom osamdesetih mladić je mogao za "konja" da izvede devojku na piće, ali ne više od toga. Pozajmljivanje takve svote nije stvaralo nepriliku ni onome ko je dao novac ni onome ko ga je primio. Jedna i druga strana lako bi zaboravljale na takvu, omanju "transakciju".

      Tako je, nekako, "konj" bio savrešen za upotrebu.

      I jedan i drugi.

      Ubedljivo najmanje vredna moneta toga doba bila je kovanica od pet para. U to vreme "para" je predstavljala stoti deo dinara, koji je već dovoljno posrnuo da petoparac baš ništa nije vredeo.

      Neki su ih sakupljali kao suvenire, a od majušne metalne novčanice ostala je samo uspomena. Kada je neko bio baš "švorc", govorio bi kako nema "ni petoparac" i do je dovoljno govorilo o njegovom novčanom fijasku.

Čari osamdesetih

      Tih godina mladi su stasavali uz muziku koju su počeli da prave "Idoli", "Ekatarina Velika", "Partibrejkersi", "Električni organizam", "jugo" je bio nacionalni auto, naslednik "fiće" iz "Nacionalne klase", dečaci su pikali fudbal na male goliće ili su igrali klikere, a devojčice preskakale lastiš do iznemoglosti.

      Sve službenice javnih službi, od prodavačica u radnjama, do medicinskih sestara nosile su obavezne "borosane", s tim da su prve bile plave, a druge bele.

     Put u Trst bio je sastavni deo urbanog postojanja, mada je već pomalo počeo da izlazi iz trenda budući da je njegova aktuelnost bila najveća u prethodnim decenijama. Farmerke i "krpice" dolazile i iz drugih zapadnih metropola, a oni koji nisu hteli na put ka Evopi, počeli su da se snabdevaju u "komisionima" sa zaplenjenom carinskom robom.

      Zeleni venac bio je raj za preprodavce koji bi donosili farmerke.

      Najuglednija okupljališta mladih bili su klubovi "Duga" i "Nana", pridružio im se "Taš" koji je nasledio "Cepelin", uz pomenute "Zvezdu" i "Akademiju".

      Novinari, baš kao i drugi ljudi od pera, skupljali su se u "Bermudskom trouglu" koji su činile kultne kafane "Šumatovac", "Pod lipom" i "Grmeč". Tu su sedeli Bogdan Tirnanić, Brana Crnčević, Momo Kapor, Vlada Bulatović Vib...

      Živelo se, nekako, bez kompjutera, rijalitija i čari koje donosi "žuta štampa"...

"Spomenik miru"

       Skulptura koja je dominirala novčanicom od sto dinara, popularni "konj", delo je hrvatskog vajara Antuna Augustinčića.

      Njen precizan naziv je "Mir", mada su ga neki hrvatski izvori zvali i "Jahačica".  

      Nalazi se u Njujorku, ispred palate Ujedinjenih nacija.

      Augustinčić je bio poznat i po skulpturama Josipa Broza Tita u kojoj je "najveći sin naših naroda i narodnosti" bio prikazan ogrnut vojničkim šinjelom i prikazivan je kao "vizionarski zamišljen". Istovremeno, njegova su priznata dela "Rudar" u Ženevi, kao i Spomenik žrtvama fašizma u Adis Abebi.

(Iz knjige "BG PRIČE 1-3" Zorana Lj. Nikolića)

      „Vedrina u bedi je pojava toliko retka, a tako dirljiva..." Ovim rečima pripovedač Milutin M. Stevanović počinje opis beogradskih skitnica 1937. godine. Kaže da mahom dolaze iz unutrašnjosti, potucaju se neko vreme po prestoničkoj periferiji, a zatim ukorače u centar grada. "U dronjcima ih viđamo po ulicama."

      - Neobrijani su i stalno nepodšišani, ali jezik im je uvek naoštren za koju dosetku - piše Stevanović. - Za koru hleba vrše svaki posao. Prodaju pertle. Dele reklamne letke. Po olucima kupe pikavce. A kad ustreba prose.

      Očigledno je da mnogo drugačije nije ni danas. Neke zapise nastale pre tačno osam decenija i sada možemo da protumačimo na sličan način, gledajući "naslednike" beogradskih prosjaka.

      "Stalnog krova nemaju. Spavaju na slami ili na tricama. Da jedu dovoljno - nemaju uvek. Kad imaju - jedu halapljivo, jer žele nadoknaditi dugo gladovanje."

      Potom se pripovedač okreće vedrom delu priče.

      - Dirljivi su, komični, a često puta i vrlo privlačni. Više nego iko drugi oni sami ismevaju svoju bedu. Smeju se na račun svojih pantalona, koje ne mogu biti prljave jer ih sačinjavaju samo rupe... Stalno su žedni, ali pokušajte da ugasite tu žeđ i vi ćete se uveriti da je to nemoguće. Nazivamo ih skitnicama, bednicima, vagabundima...

"Mercedes" ili "pakard"

      Opisujući predratne skitnice, autor ima velike simpatije prema njima, pa kaže da su ti ljudi dostojni mnogo lepšeg naziva.

      - Naoružani su velikom dozom mudrosti života, vedre mašte i snažnog optimizma. Naučili su da se može bez onog čega nema. Ubeđeni su da će im se jednog dana ostvariti njihovi skromni snovi. Uvereni su da će nestati njihovih patnji. Ne zameraju vam ako ih terate kad prose, kao što se i ne ljute na čuvare reda, koji ih progone.

      Stevanović kaže da je upoznao mnoge skitnice i zavoleo ih. Uverio se "da se oni ne revoltiraju na svoju bedu".

      Potom primerima ilustruje neobične situacije iz skitničkog, prestoničkog života tridesetih godina. Bio je prisutan kada su se dvojica odrpanaca našla pored ulice kojom je prošao "pakard". Bio je to luksuzan automobil, veoma popularan u ono vreme. Jedan od njih je tvrdio da je ovo vozilo neprikosnoveno, dok je drugi bio siguran da je "mercedes-benz" bolji. Posle burne rasprave odlučili su da se opklade.

Tada je doneta odluka: Onda kada jedan bude vozio "merdeces" a drugi "pakard" trkaće se do Avale, i ko pobedi - dobiće dinar, u koliko su se kladili.

      Čak i jedan dinar u tom trenutku obojici je bio ogromna svota, jer su im i džepovi i stomaci bili prazni, ali opklada je pala. Sa čvrstom verom da će je jednom sprovesti u delo. I da će jedan dosegnuti moć da vozi "pakard", a drugi "mercedes".

      Ipak, izbegli Rus Levicki je posebno zapao za oko predratnom hroničaru. Njegova priča bila je naročita, večito je bio pijan, stalno je prosjačio i veselo pozdravljao prolaznike vojničkim salutiranjem.

      - Brat mu je bio ugledan lekar kod nas - beleži Stevanović. - Šta nije učinio da otrgne brata iz ovog života. Šalje mu novac i odela. Ali Levicki je pravi boem. Odelo proda, a novac propije. Uvek se vraća u svoj bedni život. Nešto ga stalno vuče u ponor, on uživa u bedi.

      Jednom je Levicki na Starom groblju kod Crkve Svetog Marka našao napuštenu grobnicu. Tamo je bilo prostrano, pogodno za "stan" i toplo, ugodno za boravak i prenoćište.

      Nekoliko dana kasnije zatekao je unutra drugu skitnicu, pa je izbio težak sukob oko smeštaja. Na kraju su se nagodili, pa je došljak prihvatio da plaća stanarinu Levickom, tako što je svako veče morao da mu donese čokanjče rakije i jedan kiseli krastavac.

Ruža bez muža

      Hroničar beleži i drugu krajnost, jednog markantnog čoveka koji se zvao Petar Krstić, i koji je prodavao novine jedva sastavljajući kraj sa krajem. Završio je malu maturu, i došao u Beograd kako bi našao posao, ali je bio zle sreće.

      - On je jedna dugačka figura koja svoj klijente neprestano zanima veselim dosetkama - beleži Stevanović. - Obično govori u stihu, a dnevne događaje prenosi u ritmu. Kad on prođe ulicom čuje se za njim: "Ubio se Vladan jer je bio gladan", ili "Otišla je Ruža od svog prvog muža"...

      Isti optimizam dočekivao je ondašnje Beograđane kada ugledaju mališane koji svirkom harmonike ispred bioskopa pokušavaju da iskamče neki dinar. "Ta dečurlija traži za hleb, za počinak...".

      - Mi ne znamo koliko je snažan i realan ovaj optimizam skitnica. Nije to nekakvo maštarenje u pijanstvu kada oni govore o boljim danima. Za njih je sigurno da će sve poći nabolje, da će im se ostvariti snovi, iako bi u najboljem slučaju mogli da nađu neko zaposlenje od 500 do 600 dinara mesečno. Oni su ubeđeni da će prestati patnja. I zato sebi sasvim ozbiljno govore: "Naša beda je trenutna. Treba čekati... Ali kad jednom budem bogat, kad budem na položaju, onda ću..."

       Opisujući ove nesrećnike sa samog dna društvene lestvice onog doba, a u svim vremenima oni su nalik jedni drugima, Stevanović očitava snove ljudi sa margine.

      - I naređaće vam sve što će učiniti sa svojim novcem. Tako oni iz dana u dan kroje nove planove za budućnost. Napušteni su možda i od milosrđa ljudskog. Ali njihov optimizam niko neće moći da slomi. Taj optimizam je njihovo dragoceno blago...

Proleter

      Među ovakvim, neuglednim ljudima sa margine predratnog Beograda bio je i jedan čovek koji nije imao izbora već je radio kao ulični prodavac novina.

      - Prišao mu je poznanik i grubo ka upitao kako ga nije sramota da on, kao proleter, prodaje buržujske novine - beleži Stevanović. - Ne prodajem ja ubeđenja, nego hartiju - odsekao mu je ovaj.

(Iz knjige "BG PRIČE 1-3" Zorana Lj. Nikolića)

Putanja tramvaja koji je pre Drugog svetskog rata spajao centar grada sa Zemunom, išla je od "Moskve" naniže, Prizrenskom ulicom i dalje, ka Zelenom vencu.

Ta linija nosila je oznaku "14", a otvorena je 1935. godine. Tada su šine prešle preko Mosta viteškog kralja Aleksandra, koji je bio preteča današnjeg Brankovog mosta.
Stari fotograf je ovekovečio trenutak kada su radnici postavljali šine, baš u trenutku kada su u toku bili radovi ispred legendarne kafane "Zlatno burence".

(Iz knjige "BG priče" Zorana Lj. Nikolića)

U logoru na Starom sajmištu tokom nemačke okupacije Beograda ubijeno je više od 6.000 Jevreja i više od 10.000 Srba, Roma i onih koji nisu bili po volji Trećem rajhu. Ako ćemo precizno, logor se nalazio na teritoriji ondašnje Nezavisne države Hrvatske, ali su Nemci imali potpunu i isključivu vlast na tom prostoru, tokom "rešavanja jevrejskog pitanja".

Stari snimak govori o tom vremenu zla i smrti, dok je novi snimljen kako bismo lakše stvorili predstavu o tačnom mestu gde je nekada bila ulazna kapija u logor.

(Iz knjige "BG priče" Zorana Lj. Nikolića)