Pozorišni toalet i kraljevski escajg

      Beograd je grad tračeva, baš kao i svaka druga metropola. Neke priče su neverovatne, neke više ili manje izvesne, ali sigurno su sve pobrale nekakvu pažnju varoške javnosti, čim su ostale toliko temeljno upisane u ovdašnju memoriju.

      Sa tračevima treba obazrivo. Retko su smišljeni da bi nekog pohvalili, a mnogo češće iz čiste pakosti i potrebe za ogovaranjem. Tako za mnoge ne postoji nikakvo utemeljenje među zvaničnim dokumentima i gradskim arhivima, ali će sagovornik po pravilu imati onaj najjači argument: Ma kad ti ja kažem!

Viljušku u džep

      Prvi među mnogobrojnima koji smo izabrali navodno je izrekao međuratni premijer Milan Stojadinović, čovek vrlo burne karijere koju je okončao u posleratnoj Peronovoj Argentini. Mnogi su, pozivajući se na njegovu izjavu, posebno "začinjeno" iznosili detalje sa venčanja kralja Aleksandra i kraljice Marije Karađorđević, 1923. godine.

      Istini za volju, taj skup bio je izuzetan događaj na najvišem nivou, Beograd je proključao, hiljade ljudi su stizale da vide pravi evropski glamur, ali Stojadinović je, navodno, začinio priču podatkom o samom svadbenom ručku. Tobože su njegove reči bile kako je posle svečarske trpeze manjkala polovina srebrnog escajga kojim su se gosti služili.

      Poneli, valjda, ljudi za uspomenu, šta li...

      Interesantno, ko god od današnjih Beograđana čuje ovu pripovest, odmah posle osmeha zamišljeno klimne glavom i prizna da ga tako nešto ne bi začudilo...    

      Neverovatne priče su kao zaseda: stižu odakle ih niko ne očekuje.

      Sledeća pripovest je sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka bila uobičajena za kafanskim stolovima, dok su još u modi bili karirani stolnjaci i limene pepeljare.

      U neizdrživom nedostatku javnih toaleta, a pod terorom onih koji su spas za brzo obavljanje nužde tražili po gradskim parkovima i drugim nepriličnim mestima, navodno je jedan od dobitnika na lutriji uložio ogroman novac kako bi napravio veliki javni toalet pored Narodnog pozorišta. O tome se mnogo pričalo, ali niko nije dosegao materijalni dokaz o identitetu "počinioca".

     I, naravno, ovaj nesuđeni javni toalet imao je još jednu privremenu ulogu. Kad god bi neki neupućeni dođoš počeo da se raspituje kako da dosegne neki deo grada, mangupi bi ga upućivali na metro, a ulaz je navodno bilo - baš to klozetsko stepenište.

      Kada bi se nesrećnik spustio do dna, sigao bi baš na mesto gde se metro u Beogradu i danas nalazi.

Gde je sreda?

      Kafane, glumci i novinari činili su odvajkada neraskidivu celinu. U ovoj instituciji rađale su se najčudnije legende, ali će vam iskusni umetnici i pregaoci od pera potvrditi da su tamo rođene i najupečatljivije priče.

      Potom, kada se "kafansko bojište" raščisti, ostajao bi rasut pepeo po kariranim stolnjacima, i priče koje bi ostale da budu pripovedane po kuloarima. Jedan veliki glumac (dabome, nećemo pominjati imena), dočekao je prepodnevne sate u bircuzu, noćni konobar je uveliko otišao, i došao je momak iz prepodnevne smene. Sveže obrijan i naspavan prišao je heroju koji je proveo noć za stolom, a ovaj ga je upitao: "Je li, sine, koji je danas dan?". Na odgovor da je četvrtak, razočarani bard je pitao: "Gde li mi je sreda, majka mu stara..."

      Taksisti su večiti "začin" beogradskih legendi, pa je tako jedan često varao strance, tako što ih ne bi odvozio na aerodrom koji je bio podaleko, već ih je sedamdesetih godina odvozio ka halama Beogradskog sajma. U ondašnjem Beogradu kupole su delovale impresivno, naivni putnik ne bi očekivao da će biti ovako nasamaren, a taksi vozač bi im objasnio da su stigli na odrednicu i posle bi - šmugnuo.

       Dabome, među predanja stižu i neizbežni švaleri, neverni muževi i njihove nevolje. Samo jedna od tih priča jeste da je jedan među razularenim supružnicima imao švalerku u istom ulazu u kojem je živeo, da se ilegalno preselio tokom vikenda na "rezervnu poziciju" lažući da je na službenom putu, i da je kasno noću ipak rešio da baci smeće, jer ga, valjda, u to doba niko neće videti. Uljuljkan u sigurnost situacije koju je sam osmislio, potpuno je zaboravio delikatnost situacije, i po navici otišao na peti umesto na treći sprat, i sasvim iznenada, u gluvo doba banuo u kućnom mantilu na sopstveni kućni prag. Ostatak priče je legenda čije su bučne komponentne komšije još dugo prepričavale.

      Najzad, devedesetih godina je bio čist luksuz imati beli "golf" jer su lopovi posebno pikirali ovo vozilo. Priča iz Medakovića govorila je da je jedan strastveni ribolovac već dva puta uspeo da vrati ukraden auto, i da je rešio da mu se takva nesreća ne ponovi. Uzeo je tanku, drvenu letvicu i u nju udenuo sve udice koje je imao - od najvećih do najmanjih. Zatim je stavio na vozačko sedište i preko nje čvrsto zategao presvlaku, kako je obijač ne bi video.

        Kada je nesrećnik seo, bio je upecan gore nego što je mogao da sanja. Varoška legenda zbori kako su i vatrogasci morali da učestvuju u akciji spasavanja, jer je nepomični lopov bio neumoljivo upecan na sedište "golfa".

       Eto, ovo beše tek nekoliko prisećanja na "proverene priče" varoši beogradske.

      ...Da ti ja kažem.

(Iz knjige "BG PRIČE 1-3" Zorana Lj. Nikolića)